Portal Potrošač u celosti prenosi tekst sa sa sajta Udruženja potrošača Efektiva. Tekst je dokaz da je potrošač u Srbiji u podređenom položaju i da je Republika Srbija i dalje zemlja apsurda. Da bi se dokazalo suprotno potrebno je da bude pravna država u kojoj će sudski organi odbacivati ovakve tužbe i dokazati da je sudstvo nezavisno i da donosi zdravorazumske poruke u skladu sa Zakonima i Ustavom Republike Srbije.
Tekst prenosimo u celosti:
Parking servis Beograd, tzv dnevnu kartu izdaje kao kaznu za neplaćeni sat parkiranja. Zašto je ta karta ili kazna nezakonita, pročitajte u tekstu žalbe, koju je za svoj spor protiv Parking servisa, pisao Dejan Gavrilović iz Efektive.
“Oву жалбу пишем као човек који не воли неправду, из ког разлога се професионално бавим заштитом потрошача и као неко ко даје себи за право да мисли да у глави има довољно памети да на прост начин користи елементарну логику.
Госпођа судија Марија Стојановић Павловић је донела пресуду према којој морам да платим Паркинг сервису укупно око 35.000 дин, због наводних 4 сата неплаћеног паркирања у износу од сса 200 дин. Донела је ту пресуду, не обазирући се ни једног тренутка на чињенице и доказе које сам изнео у приговору, упућеном на Предлог за извршење, којим је овај поступак и започео.
Дакле, ЈКП Паркинг сервис Београд, је комунално предузеће које врши контролу и наплату паркирања на отвореном. Корисник те услуге, физичко лице, у овом случају, ако сам то био ја, морам бити дефинисан као потрошач, у складу са чланом 5. став 1. тачка 1. Закона о заштити потрошача (ЗЗП), који каже:
„Потрошач је физичко лице које на тржишту прибавља робу или услуге у сврхе које нису намењене његовој пословној или другој комерцијалној делатности“
„Према истом члану у тачки 2. дефинисан је и појам трговца, где се каже:
„Трговац је правно лице, предузетник или физичко лице које наступа на тржишту у оквиру своје пословне делатности или друге комерцијалне сврхе…“
Услуга која се пружа у том смислу, спада под комуналне делатности из члана 2. став 3. тачка 7. Закона о комуналним делатностима (ЗКД), што је уједно и услуга од општег економског интереса из члана 5. став 1. тачка 24. ЗЗП.
Појам потрошачког спора дефинисан је чланом 148. stav 1. ZZP, gde kaže:
„Потрошачки спор је домаћи или прекогранични спор који произилази из уговорног или вануговорног односа потрошача и трговца.“
Тужилац је ЈКП, правно лице које наплаћује услугу издавања паркинг простора, а тужени је физичко лице.
Дакле, према свему претходно наведеном и цитираном из одредби ЗЗП, несумњиво је да се у овом предмету ради о ПОТРОШАЧКОМ СПОРУ, те да ја јесам ПОТРОШАЧ. Зато је првостепени суд морао да уважи чињеницу да је Тужилац кажњен због непотпуног информисања потрошача и то од стране Прекршајног суда у Београду пресудом br. 127357/16 од дана 15.06.2017, као и од странеТржишне инспекције Београд Решењем br.334-00-4047/2016-16 од дана 25.1.2016. (оба још једном достављам уз ову жалбу). Оба поменута Акта су иницирана кршењем Закона о заштити потрошача, за шта је Тужилац новчано санкционисан, а поменутим Решењем министарства, му је наложено да отклони недостатак и истакне ценовник у потпуности!
ВАЖНО! Управо због недостатака на знаковима обавештења, тј вертикалној сигнализацији, Тужилац је након наведених кажњавања, ПОЧЕТКОМ 2019. године, извршио промену свих знакова у Београду и допунио их информацијом о постојању тзв дневне карте, чега није било у тренутку наводног настанка моје обавезе у овом предмету, чиме је признао своју грешку!
То конкретно значи, да је Тужилац својом сигнализацијом, до тренутка њене измене, свесно обмањивао потрошаче, ускраћујући им информацију шта ће да се деси ако не плате сат времена паркирања! На знаковима је стајала само цена једног сата у некој зони, али не и било каква информација о постојању некакве дневне кате и њеној цени!
Према томе, ја сам имао срећу што је Тужилац одлучио да ми наплати 4 дневне карте од по 1.870 дин, а не рецимо 4 месечне од по 500.000 дин или 4 годишње од по 5.000.000 дин! Питам се шта га је спречило у томе, јер ја на то свакако нисам пристао и за постојање такве обавезе, у тој висини, сазнао сам тек у овом поступку, а требало је да будем упознат пре започињања коришћења услуге!
На то су Тужиоца обавезивале следеће одредбе Закона о заштити потрошача:
Члан 2. став 1. тачка 4: Обавештеност – располагање тачним подацима који су неопходни за разуман избор понуђене робе и услуга!
Члан 7. став 1. и 2: Трговац је дужан да сачини ценовник или тарифник услуга. Ценовник или тарифних услуга из става 1. овог члана, трговац је дужан да истакне у излогу, пословним просторијама или на другом месту на коме нуди вршење услуга!
НАРОЧИТО: Члан 12. став 1. тчка 3: Трговац је дужан да пре закључења уговора о продаји робе или пружању услуга, потрошача на јасан и разумљив начин на српском језику или језику националне мањине, у складу са законом, обавести о:
3) продајној цени или начину на који ће се продајна цена обрачунати ако се због природе робе или услуге продајна цена не може утврдити унапред, као и о свим додатним поштанским трошковима и трошковима транспорта и испоруке и могућности да се ти трошкови могу ставити потрошачу на терет!
НАПОМЕНА: Тужилац није испоштовао ни Одлуку о јавним паркиралиштима, из члана 7. став 2. Одлуке, према којој је такође био у обавези да истакне ценовник услуга!
Ако у Вама проради савест и прихватите моју Жалбу, а не преиначите пресуду у моју корист, молим Вас да онда наложите да се у поновљеном поступку од Тужиоца затражи информација о томе, како је дошао на идеју да због једног неплаћеног сата, од потрошача захтева баш дневну карту и баш у том износу (зашто она није месечна или деценијска), тј да ли о томе постоји нека економска логика и анализа или је неко једноставно одлучио тако. Нарочито ако узмемо у обзир да је цена те дневне карте од 1.870 дин, вишеструко већа од збира сати који би тужилац могао да наплати током једном дана за једно паркинг место.
Конкретно, наплата траје од 7 сати ујутру до 21 час увече, што је укупно 14 сати. Ако би то једно место било заузето возилима свих 14 сати, а један сат кошта од 45 до 60 дин, то значи да би тужилац за исто могао да наплати МАКСИМАЛНО 840 дин. А од мене за цео дан потражује 1.870 дин!
Уважени судијо, како то онда није уговорна казна из члана 270. Закона о облигационим односима и како то онда не представља кршење члана 15. ЗОО о једнакости давања, ако Тужилац регуларно може да заради 840 дин а на овај начин од мене потражује 1.870 дин? Хипотетички, Тужилац може да заради и далеко више, ако ја померим возило после сат времена, а издао ми је дневну карту, и онда то исто паркинг место прода још преосталих 13 сати, или чак за тих 13 сати изда још 13 дневних карата. Дакле, уместо регуларно наплаћених 840 дин, Тужилац има прилику да на истом послу заради 14 x 1.870 дин = 26.180 дин! Како то онда није кршење члана 15. ЗОО?
Ако ми је већ издао дневну карту, то значи да ја имам право да на том месту останем 24 часа од тренутка издавања карте. Међутим, ако напустим то паркинг место, на њега ће, велика је шанса, стати неко друго возило. Дакле, иако имам дневну карту, коју морам да платим, може да се деси да након одласка са паркинг места и каснијег повратка, нећу бити у могућности да пронађем друго слободно, чиме ми Тужилац није обезбедио да искористим услугу чије ми је плаћање наметнуо. Где је ту онда обавеза Тужиоца, као уговорне стране, проистекла из члана 17. Закона о облигационим односима, на који се у првостепеној пресуди позива и сам Суд?
Напоменућу овде ово НАМЕТНУО, јер куповина тзв дневне карте не постоји као опција, већ се она издајe само као КАЗНА за неплаћање једног сата. Она се зове дневна карта, али је у суштини казна!
Уважени судијо, има ли Паркинг сервис право да кажњава? Зар није баш због тога Уставни суд 2011. године прогласио такво понашање незаконитим и наложио обуставу овакве активности? Шта се касније десило? Тужилац је само променио име казне коју наплаћује и наставио је по старом.
Претпостављам да знате, у ЗЗП (члан 42.) постоји дефиниција неправичне уговорне одредбе. Подсетићу Вас на њену дефиницују:
„Неправична уговорна одредба је свака одредба која, противно начелу савесности и поштења, има за последицу значајну несразмеру у правима и обавезама уговорних страна на ШТЕТУ ПОТРОШАЧА.“
Да ли је то овај случај, у ком је моја обавеза да платим нешто што нисам користио, 2,5 пута скупље него што реално кошта, и где је једина обавеза Тужиоца да ми то наплати, без обавезе да ми омогући коришћење нечега што ми је наметнуо за плаћање? Ако јесте, према истом члану ЗЗП неправична уговорна одредба је НИШТАВА!
У ЗЗП постоји и дефиниција насртљиве пословне праксе. Верујем да Суд зна шта пише у члановима 21. и 22. ЗЗП. Крајем 2019. године, Министарство трговине, као надлежно за област заштите потрошача, донело је решење бр 343-334-505/2019-06 у ком је констатовано да ЈКП Мајданпек (градска топлана тог града), крши члан 23. став 1. тачку 6. тада важећег ЗЗП, тако што од именованог потрошача захтева да плати производ чију испоруку није тражио (услугу грејања), те се трговцу налаже да се уздржи од насртљиве пословне праксе. И то ЈКП је за вршење насртљиве пословне праксе, било покривено одлукама локалне самоуправе, али је МТТТ применило ЗЗП, чије одредбе имају јачу правну снагу, што верујем да овај Суд такође зна да примени.
Аналогија тог случаја је овај спор, у ком Тужилац мени жели да наплати услугу који ја нисам тражио нити желео, нити сам исти користио, за шта Тужилац нема нити један доказ.
Подсећам овај Суд, да је првостепени судија за ову исту правну ствар, рекла да се не ради о потрошачком спору и да се не могу применити правила о предуговорном информисању из ЗЗП.
Затим, према правилима Закона о парничном поступку, странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања настанка и остваривања тог права (члан 231. став 2. Закона о парничном поступку). Тужилац од мене захтева да платим услугу паркирања, што значи да треба да докаже да сам исту користио. Према доказима из предмета, то је учинио тако што је приложио 4 фотографије наводно мог возила, на којима се не види ни место ни време наводног коришћења паркинга, а на две фотографије чак није моје возило!
Молим Вас да у приложеним доказима погледате фотографију обележену као Број карте 6773468 од 18.9.2018. Молим Вас да својим очима утврдите да се ту ради о возилу са поменутим регистарстим ознакама, пошто се исте на тој слици не виде. Притом, у том налогу се тврди да је возило опажено и сликано у 18:39. На приложеној слици, возило се налази у потпуном мраку. Да ли је у 18:39 мркли мрак као што је приказано на слици?
Молим Вас да затим погледате фотографију обележену као број карте 6788003 од дана 2.10.2018. На њој се такође не виде регистарске ознаке возила, тако да , колико је то моје возило, толико може бити и Ваше, уважени судијо.
Уз све 4 фотографије, Тужилац наводи датуме и времена наводног опажања возила, али у није приложио ни један доказ, на основу ког би непристрасни посматрач, могао да утврди да Тужилац говори истину, нити се по фотографијама може утврдити да ли су сликане у радно време, викендом, чак ни у ком граду. Ако Ви судијо, на основу тих слика можете утврдити све то, сигурни сте да је возило моје, онда ћу платити…
Дакле, као што је Тужилац доставио слику мог и неког другог возила, тврдећи да сам неког дана у неко време био у некој улици, вероватно значи да и ја могу да доставим фотографије истог возила и да тврдим да сам тог истог дана у исто време, био на неком другом месту. Зашто би Суд поверовао фотографијама Тужиоца, а не и мојим?
Уважени судијо, ако је само фотографија доказ, шта спречава Тужиоца да те фотографије умножи у још 100 примерака и против мене поднесе још 25 тужби?
Имајући у виду све изнесено, предлажем да другостепени суд, поступајући по овој жалби, првостепену пресуду ПРЕИНАЧИ, те тужбени захтев одбије у целости и обавеже тужиоца да ми надокнади трошкове поступка у висини таксе на приговор на решење о извршењу и таксе на жалбу, по одмерењу суда и ТТ.“
Izvor: Efektiva
Foto: Pexels
